Predstavljanje knjige Sanje Vukosavljević "Igra Senki" održaće se 03.07.2015.g u 19.00 časova u Multimedijalnoj sali UK Palilula.
Ulaz je slobodan
‘’Igra senki’’ – izuzetan roman koji približava probleme sa kojima se mladi susreću u ‘’zloglasnim novobeogradskim blokovima’’, u vreme kad prave vrednosti gube na značaju.
Ako analizirate situaciju u kojoj se danas nalaze mladi ljudi, ona je užasno komplikovana. Osnovno obeležje te atmosfere jeste odsustvo perspektive – posla nema, stope nezaposlenosti rastu, stižu pretnje da će granice ponovo biti zatvorene, što sve podržava osećanje izolovanosti. Iako svi pričaju načelno kako vode računa o budućnosti zemlje, zapravo se niko ne bavi ozbiljno mladima i povećanjem šansi da se ti mladi ljudi na dostojanstven način integrišu u društvo unutar čijih geografskih koordinata žive. Pustajući omladinu, odnosno njihovu energiju da artikuliše mimo sistema, ona će se pre ili kasnije okrenuti protiv tog istog sistema.
Takva je situacija i u beogradskim blokovima koji prestavljaju državu za sebe - ulice su često granice u nelegalnim poslovima, a među blokovima postoje i neka već tradicionalna rivalstva. Ljudi tamo nisu manjina, nisu diskriminisani, ali jesu stvorili kulturu koja diskriminiše druge.
Pa tako i junaci romana ,, Igra senki’’, Dušan i Iva, nisu tipični sedamnaestogodišnjaci. I jedno i drugo su, svako na svoj način, obeleženi svojim postupcima i životnim odlukama, koji su ih i doveli do margine društva. Te iste odluke i prst sudbine učiniće da se sretnu na poslednjem mestu koje su očekivali. Teški životi dece ,,iz blokova`` će postati još teži onda kada demoni prošlosti, od kojih sve vreme beže, dođu po svoje nakon tog susreta. Ipak, u svom tom mraku, na trenutak će se pojaviti sunce i nada da se sve može promeniti. Ali po koju cenu?
Sanja Vukosavljević, Beograd
,, Kažu ljudi da su te devedesete bile najgore vreme u koje si mogao da se rodiš. Ne slažem se sa tim, jer sam zahvaljujući njima naučila da se borim.
Šta god da sam radila, gde god da sam išla, koga god sam upoznavala, sve što sam nameravala, ono što sam sanjala – blokovi su me uvek pratili. Čitav jedan mali univerzum je spleten oko njih i toliko je surovosti i težine u njima da je to nešto što je mene obeležilo, a kako su ti isti blokovi bili deo mene, postali su i neizostavni elemenat mog stvaranja: sivilo, pesak, močvare, reka, ljudi, toliko se sve to uvuklo pod moju kožu da je jedini način da ih se otarasim bio da napišem nešto o njima, da napišem nešto o tom malom univerzumu koji funkcioniše nezavisno od ostalih, koji ne zna ni za jedan zakon osim za zakon betona, u kome je valuta moć, a ljudskost najveća slabost.
Droga, nasilje, krađe, bol, srušeni snovi, ubijene nade, bunt, borba za opstanak – sve ono što, između ostalog, čini život. Tada je moja potreba za pisanjem postala jača nego ikada. Potreba za pisanjem je postala iste jačine kao potreba za disanjem.''